Пређи на садржај

Eli Kartan

С Википедије, слободне енциклопедије
Eli Kartan
Professor Élie Joseph Cartan
Profesor Eli Žozef Kartan
Ime po rođenjuÉlie Cartan
Datum rođenja9 april 1869(1869-04-09)
Mesto rođenjaDolomje, Izer
 Francuska
Datum smrti6. maj 1951.(1951-05-06) (82 god.)
Mesto smrtiPariz
 Francuska
PrebivališteFrancuska
Državljanstvofrancusko
UniverzitetPariski univerzitet
PoslodavacPariski univerzitet
Sorbona
Delovanjematematika i fizika

Eli Žozef Kartan, ForMemRS (Француски: [kaʁtɑ̃]; 9. april 1869 – 6. maj 1951) bio je uticajni francuski matematičar koji je temeljno radio u teoriji Lijevih grupa, diferencijalnim sistemima (geometrijska formulacija PDE bez koordinata) i diferencijalnoj geometriji. Takođe je dao značajan doprinos opštoj relativnosti, a indirektno i kvantnoj mehanici.[1][2][3] On se smatra jednim od najvećih matematičara dvadesetog veka.[3]

Njegov sin Anri Kartan bio je uticajni matematičar koji je radio u oblasti algebarske topologije.

Život

[уреди | уреди извор]

Eli Kartan je rođen 9. aprila 1869. u selu Dolomje, Izer, u porodici Žozefa Kartana (1837–1917) i Ane Kota (1841–1927). Žozef Kartan je bio seoski kovač; Eli Kartan se prisećao da je njegovo detinjstvo prošlo pod „udarcima nakovnja, koji su počinjali svakog jutra od zore”, i da je „njegova majka, u tim retkim minutama kada je bila slobodna od brige o deci i kući, radila sa kolovratom“. Eli je imao stariju sestru Žan-Mari (1867–1931) koja je postala krojačica; mlađeg brata Leona (1872–1956) koji je postao kovač radeći u očevoj kovačnici; i mlađu sestru Anu Kartan (1878–1923), koja je, delom pod Elijevim uticajem, ušla u Viši normalnu školu (kao što je Eli ranije učinio) i izabrala karijeru nastavnika matematike u liceju (srednjoj školi).

Godine 1903, dok je bio u Lionu, Kartan se oženio sa Mari-Luiz Bjankoni (1880–1950); iste godine, Kartan je postao profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Nansiju. Godine 1904, rođen je Kartanov prvi sin Anri Kartan, koji je kasnije postao uticajni matematičar; 1906. godine rođen je još jedan sin Žan Kartan, koji je postao kompozitor. Godine 1909, Cartan je preselio svoju porodicu u Pariz i radio kao predavač na Fakultetu nauka na Sorboni. Godine 1912, Cartan je postao tamošnji profesor, na osnovu preporuke koju je dobio od Poenkarea. Ostao je na Sorboni do penzionisanja 1940. i proveo je poslednje godine svog života predajući matematiku na Višoj normalnoj školi za devojčice.

Kao Kartanov učenik, geometar Šing-Šen Čern je napisao:[4]

Obično bih dan nakon [sastanka sa Kartanom] dobio pismo od njega. On bi rekao: „Nakon što si otišao, više sam razmišljao o tvojim pitanjima...“ — on je imao neke rezultate, još neka pitanja, i tako dalje. Znao je napamet sve ove radove o jednostavnim Lijevim grupama, Lijevim algebrama. Kada bi ga videli na ulici, kada bi se pojavila neka tema, izvukao bi neku staru kovertu, napisao nešto i dao odgovor. A ponekad su mi bili potrebni sati ili čak dani da dobijem isti odgovor... Morao sam mnogo da radim.

Godine 1921, postao je strani član Poljske akademije učenja, a 1937. inostrani član Kraljevske holandske akademije nauka i umetnosti.[5] Godine 1938, učestvovao je u radu Međunarodnog komiteta sastavljenog za organizovanje međunarodnih kongresa za jedinstvo nauke.[6]

On je umro 1951. godine u Parizu posle duge bolesti.

Publikacije

[уреди | уреди извор]
  • Cartan, Élie (1894), Sur la structure des groupes de transformations finis et continus, Thesis, Nony 
  • Cartan, Élie (1899), „Sur certaines expressions différentielles et le problème de Pfaff”, Annales Scientifiques de l'École Normale Supérieure, Série 3 (на језику: French), Paris: Gauthier-Villars, 16: 239—332, ISSN 0012-9593, JFM 30.0313.04, doi:10.24033/asens.467 Слободан приступ 
  • Leçons sur les invariants intégraux, Hermann, Paris, 1922
  • La Géométrie des espaces de Riemann, 1925
  • Leçons sur la géométrie des espaces de Riemann, Gauthiers-Villars, 1928
  • La théorie des groupes finis et continus et l'analysis situs, Gauthiers-Villars, 1930
  • Leçons sur la géométrie projective complexe, Gauthiers-Villars, 1931
  • La parallelisme absolu et la théorie unitaire du champ, Hermann, 1932
  • Les Espaces Métriques Fondés sur la Notion d'Arie, Hermann, 1933[7]
  • La méthode de repère mobile, la théorie des groupes continus, et les espaces généralisés, 1935[8]
  • Leçons sur la théorie des espaces à connexion projective, Gauthiers-Villars, 1937[9]
  • La théorie des groupes finis et continus et la géométrie différentielle traitées par la méthode du repère mobile, Gauthiers-Villars, 1937[10]
  • Cartan, Élie (1981) [1938], The theory of spinors, New York: Dover Publications, ISBN 978-0-486-64070-9, MR 631850 [11][12]
  • Les systèmes différentiels extérieurs et leurs applications géométriques, Hermann, 1945[13]
  • Oeuvres complètes, 3 parts in 6 vols., Paris 1952 to 1955, reprinted by CNRS 1984:[14]
    • Part 1: Groupes de Lie (in 2 vols.), 1952
    • Part 2, Vol. 1: Algèbre, formes différentielles, systèmes différentiels, 1953
    • Part 2, Vol. 2: Groupes finis, Systèmes différentiels, théories d'équivalence, 1953
    • Part 3, Vol. 1: Divers, géométrie différentielle, 1955
    • Part 3, Vol. 2: Géométrie différentielle, 1955
  • Élie Cartan and Albert Einstein: Letters on Absolute Parallelism, 1929–1932 / original text in French & German, English trans. by Jules Leroy & Jim Ritter, ed. by Robert Debever, Princeton University Press, 1979[15]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Eli Kartan”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
  2. ^ Eli Kartan на сајту MGP (језик: енглески)
  3. ^ а б O'Connor, J J; Robertson, E F (1999). Great Mathematicians of the 20th century (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 25. 11. 2020. г. Приступљено 20. 05. 2020. 
  4. ^ Jackson, Allyn (1998). „Interview with Shiing Shen Chern” (PDF). 
  5. ^ „Élie J. Cartan (1869–1951)”. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences. Приступљено 19. 7. 2015. 
  6. ^ Neurath, Otto (1938). „Unified Science as Encyclopedic Integration”. International Encyclopedia of Unified Science. 1 (1): 1—27. 
  7. ^ Knebelman, M. S. (1937). „Book Review: Les Espaces Métriques Fondés sur la Notion d'Arie”. Bulletin of the American Mathematical Society. 43 (3): 158—159. ISSN 0002-9904. doi:10.1090/S0002-9904-1937-06493-7 Слободан приступ. 
  8. ^ Levy, Harry (1935). „Review: La Méthode de Repère Mobile, La Théorie des Groupes Continus, et Les Espaces Généralisés”. Bull. Amer. Math. Soc. 41 (11): 774. doi:10.1090/s0002-9904-1935-06183-x. 
  9. ^ Vanderslice, J. L. (1938). „Review: Leçons sur la théorie des espaces à connexion projective”. Bull. Amer. Math. Soc. 44 (1, Part 1): 11—13. doi:10.1090/s0002-9904-1938-06648-7 Слободан приступ. 
  10. ^ Weyl, Hermann (1938). „Cartan on Groups and Differential Geometry”. Bull. Amer. Math. Soc. 44 (9, part 1): 598—601. doi:10.1090/S0002-9904-1938-06789-4 Слободан приступ. 
  11. ^ Givens, Wallace (1940). „Review: La Theórie des Spineurs by Élie Cartan” (PDF). Bull. Amer. Math. Soc. 46 (11): 869—870. doi:10.1090/s0002-9904-1940-07329-x. 
  12. ^ Ruse, Harold Stanley (jul 1939). „Review: Leçons sur le theórie des spineurs by E. Cartan”. The Mathematical Gazette. 23 (255): 320—323. JSTOR 3606453. doi:10.2307/3606453. 
  13. ^ Thomas, J. M. (1947). „Review: Les systèmes différentiels extérieurs et leurs applications géométriques”. Bull. Amer. Math. Soc. 53 (3): 261—266. doi:10.1090/s0002-9904-1947-08750-4 Слободан приступ. 
  14. ^ Cartan, Élie (1899), „Sur certaines expressions différentielles et le problème de Pfaff”, Annales Scientifiques de l'École Normale Supérieure, 16: 239—332, doi:10.24033/asens.467 Слободан приступ 
  15. ^ „Review of Élie Cartan, Albert Einstein: Letters on Absolute Parallelism, 1929–1932 edited by Robert Debever”. Bulletin of the Atomic Scientists. 36 (3): 51. mart 1980. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]

Engleski prevodi nekih njegovih knjiga i članaka:

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Eli_Kartan&oldid=28520171”